Drage kolege,

Hvala za napore koje ste učinili da '"sumirate" diskusiju koja se vodila tokom proteklog IPA sastanka,  koji je organizovala Delegacija Evropske komisije u Republici Srbiji. Ja sam prisustvovala pomenutom sastanku, u ime Centra za samostalni život invalida, za koji sam razumela da pre svega predstavlja mogućnost da se informišemo o različitim projektima koji se planiraju u okviru IPA programa, a što je, za mene kao informacija bilo veoma korisno.

Ipak, nisam razumela da su se ljudi koji su bili prisutni na sastanku saglasili da peduzmu dalje zajedničke akcije kako bi se ova pitanja održala u centru pažnje „dok su vruće“. To, naravno, ne sprečava bilo koju organizaciju da pokrene takvu inicijativu, o kooj se tada svi koji u njoj žele da učestvuju trebaju sa tim složiti. Ovo se takođe odnosi i na prikaz iznetih stanovišta na pomenutom sastanku. U vezi sa tim, želeli bismo da damo komentar oko tačke 4. ovog dokumenta, u kome se pominje i Centar za samostalni život invalida Srbije. Izrazito se ne slažemo sa izjavom da Vladina tela " čak i kada su bila otvorena za saradnju na polju politički neosetljivih pitanja (kao što su prava hendikepiranih), saradnja vladinih tela i njihovo angažovanje bilo je potpuno beskorisno“.

Kao prvo, tako nešto nikada ne bih izjavila, kao što na pomenutom sastanku i nisam, naročito koristeći takav rečnik. Ova izjava je neprihvatljiva iz više razloga, od kojih su najvažniji sledeći: Prvo- prava osoba sa invaliditetom nisu "politički neosetljivo pitanje" – naprotiv, CIL deli rasprostranjeno mišljenje da su prava osoba sa invaliditetom pre svega političko pitanje, kao i pitanje socijalne pravde, i sve naše aktivnosti u zagovaranju sprovodimo u skladu sa ovim stavom. Drugo, poslednjih 4-5 godina Vladina tela u Srbiji su poklonila značajnu pažnju pitanjima invalidnosti i politici u ovoj oblasti i preduzela su niz mera za promenu položaja osoba sa invaliditetom u društvu, uključujući usvajanje Nacionalne Strategije za unapredjenje položaja OSI (2006), kao i potpisali UN Konvenciju o pravima osoba sa invalidietom (2007).  Mnoge organizacije osoba sa invaliditetom (uključujući i CIL), razvile su blisku saradnju sa različitim Ministarstvima i Vladinim telima, uključujući PRSP Tim (Tim za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva), i aktivno su učestvovale u razvoju politike invalidnosti u Srbiji.  Stoga CIL  nikako ne može prihvatiti izjavu da svi ovi napori „nisu bili od koristi za Srbiju“ i da su bili "potpuno ne efikasni". Ono što smo izjavili na sastanku sa Delegacijom EC, bilo je mišljenje da konsultacije i saradnja sa organizacijama osoba sa invaliditetom u razvoju određenih projekata različitih Ministarstava u okviru IPA programa tek treba da otpočne, jer je u prvoj fazi davanja predloga projekata Ministarstvo to uradilo samo.

Dalje, smatram da je prilično neodgovarajuće da se ceo tekst objavi u YUCOM Nedeljnom Biltenu br. 14  "Kršenje ljudskih prava i demokratije", pre nego što su dobijeni komentari od učesnika sastanka čije su izjave interpretirane u tekstu.

Izvinjavam se zato što nisam reagovala odmah po objavljivanju jer je  informacija poslata u četvrtak popodne, a do mene je stigla tek danas, pošto sam bila van Beograda tokom vikenda. Ljubazno vas molim da napravite korekcije u vašem tekstu u odnosu na diskusiju CIL-a, jer ono što je objavljeno niti odgovara onome što sam izjavila, niti realnoj situaciji i može dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Očekujem, takođe, da se ova ispravka objavi tj. pošalje svim osobama kojima ste slali prvu verziju svog izveštaja.

Iskoristila bih ovaj povod da napomenem da, na žalost, velike organizacije civilnog društva koje se generalno bave ljudskim pravima (uključujući YUCOM), veoma retko sarađuju sa organizacijama osoba sa invaliditetom, kao isinskim predstavnicima društvene grupa čija su prava ugrožena. Kada bi ovakva saradnja postojala, verovatno bi izbegli ovakve nesporazume i  pogrešne interpretacije.

Srdačno,

Gordana Rajkov